U vreme kada je na sceni rat rečima oko kupovine šasija i pravila koja će u vezi njih doneti novi konkordski ugovor od 2008. godine, a u doba formule 1 kada su motori elementi savremenog bolida koji se slobodno mogu kupiti od kompanije koja takođe nastupa u prvenstvu sa sopstvenim fabričkim timom, gospodin Ljubomir Ivanović nam donosi priču a onome što predstavlja kamen temeljac formule kakvu poznajemo danas. Prvi deo serijala tekstova posvećen je FORD (COSWORTH) DFV motoru.

FORD (COSWORTH) DFV V8 3,0 litre
- dve bregaste osovine u glavama
- četiri ventila po cilindru
- 85,7 mm x 64,8 mm (prečnik x hod)
- ugao izmedju cilindara 90 stepeni
- zapremina  2.993 ccm

Godine 1966. došlo je do promene propisa u  formuli 1. Umesto motora od 1,5 litre zapremine sa normalnim napajanjem (minimalne težine 450 kg.) dozvoljeni su motori od 3,0 litre zapremine (minimalne težine 500 kg.) sa normalni napajanjem ili 1,5 litre zapremine sa pred napajanjem (turbo).

Ferrari je za tu godinu spremio za sebe novi V12 3.0 litre zapremine, isto kao i Honda. Weslake je za Dan Gurney-evu formulu 1 Eagl spremio novi V12. Maserati je za Cooper proizveo V12 motor koji je bio dosta glomazan i nepouzdan. Brabham je zaključio ugovor sa australijskom firmom Repco o isporuci V8 motora, slabašnih ali pouzdanih. U kombinaciji sa lakom Brabham-ovom šasijom pokazali su se nepobedivi.

Lotus, ekipa Colin-a Chapman-a našla se u nezavidnoj situaciji. Njihov dotadašnji snabdevač motora, Coventry Climax, se povukao iz formule 1. Za 1966. godinu na raspolaganju im je ostao stari motor Climax V8 kome je zapremina sa1.5 litre povećana na 2.0 litre. Od BRM-a su mogli da dobiju stari V8 motor 2.0 litre zapremine i novi H16 motor 3.0 litra zapremine, koji je bio dosta komplikovan i nepouzdan. Ovaj motor im je doneo i jedinu pobedu u 1966., pobedu na VN SAD, sa Jim Clark-om za volanom.

Kako bi razrešio ovu sitauciju Colin Chapman se obratio starim saradnicima Keith Duckwort-u, Mike Costin-u i Bill Brown-u iz firme Cosworth Enginering da mu izrade novi 3.0 litarski motor.Inače, firmu Cosworth Enginering su u Londonu 1958. godine osnovali Mike Costin (COS) i Keith Duckworth (WORTH). Firma se od osnivanja bavila prepravkama i izradom motora za trke, uglavnom na osnovi Ford-a i puno je saradjivala sa Lotus-om.


Za realizaciju ovog projekta bila su im potrebna sredstva. Zatražili su ih od, tada osnovane podružnice, Ford Evropa. Direktor za odnose sa javnošću, Walter Hayes, ih je već od ranije poznavao i njegovim zalaganjem cela stvar je učinjena mogućom. Gospodin Hayes se obratio filijali Ford Motor Company u Detroitu za odobrenje projekta.

Razmatrana je mogućnost da se izradi V12 motor, koji je smatran idealnim za formulu 1. Zalaganjem Keith Duckwort-a, konstruktora motora, i uz pomoć Colin-a Chapman-a, ipak je odabran V8 motor. Za realizaciju ovog projekta Ford je uložio 100.000 funti uz uslov da novi motor nosi ime Ford.

Kao osnova budućeg motora formule 1 poslužio je motor Ford Cortina sa četiri (4) cilindra 1.600 ccm zapremine. Izrađena je nova glava sa dve bregaste osovine i četiri ventila po cilindru. Tako je rođen motor Ford Cosworth FVA (Four valves A-series – četiri ventile seria A) za formulu 2. U formuli 2 je bio nepobediv. Njegovim udvajanjem rodjen je novi motor formule 1 Ford DFV (Double-four-valve – dva puta četiri ventila) V8.

Za njegovu kompletnu konstrukciju, razvoj i izradu bilo je potrebno 13 meseci. Za 1967. godinu Lotus je imao ekskluzivno pravo na korišćenje. Izrađeno je pet motora sa rednim brojevima od 701 – 705. Početna snaga motora je bila oko 400 KS pri 9.000 obrtaja u minuti.

Ono što je od ovog motora učinilo legendu je puštanje u slobodnu prodaju za 1968.  godinu. Te godine izrađeno je dvadeset i šest motora sa rednim brojevima od 801 – 827, od kojih je Lotus dobio pet.


Tokom godina motor se razvijao.
- 1969. imao je 430 KS pri 10.000 obrtaja u minuti.
- 1971. imao je 450 (lošiji model) do 470 (bolji model) KS pri 10.500 obrtaja u minuti.

Bio je lak, lako se montirao, dovoljno krut da bude satavni deo šasije. Bio je to prvi motor formule 1 koji je funkcionisao kao sastavni deo šasije, bio pričvršćen za deo iza vozačevih leđa, a na njega se montirao menjač i zadnje vešanje.

Od tada sve formule se prave na ovaj način.

Bio je istovremeno i dovoljno pouzdan. Bio je i prvi motor formule 1 koji je mogao da se kupi relativno povoljno i koji je omogućavao da ekipe budu konkurentne. To je omogućilo formiranje čitavog niza ekipa u formuli 1. Konkurencija u formuli 1 se zaoštrila kao nikada do tada.

Moderna formula 1, kakvu mi danas poznajemo, je rođena.

Na debitantskoj trci 1967. godine, trećoj trci te sezone, VN Holandije, vozeći Lotus Ford, Graham Hill je imao pol poziciju, vodio u početku trke, a Jim Clark takođe u Lotus Fordu dobio je tu Veliku Nagradu. Prva trka i prva pobeda. Sa ovim motorom 1968. Jim Clark je osvojio svoju poslednju VN, Južnu Afriku, a 1969. Jochen Rindt je osvojio svoju prvu VN, SAD.

Ovaj motor je doveo do prve VN pobede tim McLaren 1968. godine, tim Matra 1968. godine, tim March (Tyrrell) 1970. godine, tim Tyrrell 1971. godine, tim Hesketh 1975. godine, tim Wolf 1977. godine, tim Shadow 1977. godine, tim Williams 1979. godine.


Ekipa Gulf-Mirage sa Ford DVF motorom 1973. godine pobedila je na trci izdržljivosti 1000 km Spa.

Ford DFV formula 1 motor je u periodu od 1967. do 1983. godine dobio 155 VN i osvojio dvanaest titula Svetskog šampiona formule 1 za vozače. U istoriji formule 1 to je motor sa najviše pobeda. Sledeći motor po broju pobeda je Renault V10 sa 75 pobeda u periodu od 1989. – 1997. godine.

Poslednju VN sa ovim motorom osvojio je Michele Alboreto 1983. godine na VN SAD – Detroit vozeći Tyrrell Ford sa Ford DFY motorom, unapređenom verzijom DFV motora. Filozofija ovog motora bila je: “Pouzdanost, jednostavnost”.

Iako je u njegovo vreme bilo i jačih motora sa dvanaest cilindara pouzdanost i odnos snaga/težina je bila na njegovoj strani. Tokom 70-ih godina derivati ovog motora prešli su Atlantik i tokom karijere postigli neke nove rekorde, ali to je već neka druga priča…


Svetski prvaci formule 1 sa Ford DVF motorom:
1968.  Graham Hill - Lotus Ford
1969.  Jackie Stewart - Matra Ford
1970.  Jochen Rindt - Lotus Ford
1971.  Jackie Stewart - Tyrrell Ford
1972.  Emerson Fittipaldi - Lotus Ford
1973.  Jackie Stewart - Tyrrell Ford
1974.  Emerson Fittipaldi - McLaren Ford
1976.  James Hunt - McLaren Ford
1978.  Mario Andretti - Lotus Ford
1980.  Alain Jones - Williams Ford
1981.  Nelson Piquet - Brabham Ford
1982.  Keke Rosberg - Williams Ford