Svega deset vozača je učestvovalo na više od 200 trka formule 1 (Michael Schumacher 242, Rubens Barrichello 228, Michele Alboreto 215, Andrea de Cesaris 214, Gerhard Berger 210, Nelson Piquet 207, David Coulthard 204, Jean Alesi 202, Alain Prost 202), ali je samo jedan učestvovao na više od 250 trka, a to je naravno Riccardo Patrese (257). Rekord je pre njega držao Graham Hill (179), a zatim je prešao u vlasništvo Patresea, koji ga je iz trke u trku popravljao i dogurao do magične cifre 257.

Karijera do ulaska u f1
Italijan, rođen 17.04.1954. u Padovi, tek sa 16 godina počinje da se takmiči u karting seriji, sa 18 godina postaje prvak Italije u toj seriji.  Dok sa svojih 20 godina postaje evropski i svetski prvak, 1976. osvaja italijansko i evropsko prvenstvo formule 3.

Shadow i Arrows
1977. debituje za Shadow u trci za VN Monaka (zamenio je Renza Zorzija), odvezao je ukupno devet trka za Shadow i na poslednjoj trci u sezoni (VN Japana) osvaja prvi bod u karijeri, nakon toga tim za koji je vozio zadesili su finansijski problemi pa je Patrese prešao u Arrows koji su osnovali bivši članovi tima Shadow.  Druga sezona u f1 je Patreseu verovatno bila najteža, jer je optužen da je odgovoran za nesreću u kojoj je poginuo Peterson (Monza ’78). Te godine su mnogi vozači optužili Patresea, no kasnije je utvrđeno da je Patrese nevin. Iako, zbog pomenutog incidenta, nije vozio sve trke zabeležio je 11 mesto u generalnom plasmanu (11 bodova, 1 drugo mesto). Brabham (Ecclestone) mu ’79 nudi ugovor, ali Patrese ga odbija potajno očekivajući da će ga Ferrari angažovati. Jedno peto mesto je sve što je Patrese osvojio ’79, pa je sa osvojena 2 boda završio kao 19. u generalnom plasmanu. Četvrta sezona u f1 je protekla bolje, šesto mesto u Brazilu i drugo mesto u Long Beachu obezbedili su mu poziciju broj 9 u generalnom plasmanu. Poslednja sezona u Arrowsu je protekla u znaku osvajanja prve pol pozicije, po jedno drugo i treće mesto mu je donelo 11. poziciju.

Brabham
U prilično konfuznoj trci 1982. u Monaku osvaja prvu pobedu, ali u timu ima ulogu drugog vozača (ulogu prvog vozača je naravno imao Nelson Piquet). Pored pobede u Monaku zabeležio je po jedno drugo, treće i peto mesto, a sezonu je završio na 10. mestu. ’83. pred domaćom publikom beleži najbrži krug u trci iz koje je nakon toga ispao, osim tog osvojio je 3. mesto u Nemačkoj i pobedio na VN J. Afrike, pa je sezonu završio na mestu broj 9.

Benetton Team Alfa Romeo
Nezadovoljan statusom drugog vozača 1984. napušta Brabham i prelazi u Alfa Romeo. Ta godina je još kud i kamo bila podnošljiva (po jedno treće, četvrto i šesto mesto, 8 bodova – 13 mesto u gen. plas.), ali je ’85-a bila potpuno razočaranje, Patrese nije osvojio ni jedan bod.

Brabham, po drugi put
Posle katastrofalne ’85-e bilo je jasno da će Patrese preći u drugi tim. Patrese se ’86-e vratio u Brabham gde mu je timski kolega bio Elio de Angelis (de Angelisovo mesto je posle nesreće na Paul Ricardu, u kojoj je de Angelis poginuo, preuzeo Derek Warwick). Brabham tada nije bio konkurentan pa je Patrese osvojio 2 šesta mesta i zauzeo 17. mesto u gen. plas. Sledeće sezone nije bilo puno bolje, zabeležio je peto mesto u Mađarskoj i treće mesto u Meksiku (ukupno 6 bodova, što je bilo dovoljno za 13. mesto u gen. plas.), timski kolega mu je bio Andrea de Cesaris.

Williams
Italijanski vozač je još sredinom ’87-e obezbedio mesto za sledeću sezonu u Williamsu. ’88-e je Williams ostao bez Hondinih motora, pa su bolide pokretali Juddovi motori, a pomoću njih je Patrese zabeležio tri treća mesta, i po jedno peto i četvrto što je bilo dovoljno za 11. mesto u gen. plas. Sledeća sezona je bila mnogo uspešnija, Frank je obezbedio Renaultove motore, a Patrese je zabeležio četiri druga (Meksiko, Amerika, Kanada, Japan), dva treća (Francuska, Australija) i dva četvrta mesta (Nemačka, Italija), što mu je uz peto mesto u Španiji bilo dovoljno za treće mesto u konkurenciji vozača. Nakon najboljeg plasmana do tada imao je sezonu obeleženu pobedom na Imoli, ali to je bila jedina svetla tačka ’90-e koju je završio kao 7. (2 četvrta, 2 peta i 2 šesta mesta). Četvrta sezona u Williamsu je bila uspešna za Patresea, koji je osvojio 3. mesto u gen. plas. (ostvario je pobede u Meksiku i Portugalu). Nigel Mansell je ’92-e osvojio šampionsku titulu, a leđa mu je čuvao niko drugi nego Riccardo Patrese, koji je u toj sezoni postigao najveći uspeh u životu osvajajući vicešampionsku titulu.

Benetton
Nakon najuspešnije sezone Riccardo prelazi iz Williamsa (u koji su došli Prost i Hill) u Benetton, u kome je ponovo drugi vozač (prvi vozač je M. Schumacher). U poslednjoj sezoni ostvario je peto mesto u gen. plas.

Statistika i zaključak
Patrese je zabeležio svega 6 pobeda (Monaco ’82, Južna Afrika ’83, Imola ’90, Meksiko ’91, Portugal ’91, Japan ’92), 8 pol pozicija, 281 bod, 17 drugih i 14 trećih mesta tokom učešća na 257 trka. Odustao je na 50,97% (131 od 257) trka. Sve u svemu za 17 godina provedenih u f1 dva puta je njegov timski kolega osvajao titulu (’83 Piquet, ’92 Mansell), a on je u prvom slučaju bio 9. a u drugom nije baš predstavljao konkurenciju, dakle nije učinio ništa posebno, ali je postigao dovoljno da se nazove prosečnim vozačem, ako za reper uzimamo druge vozače f1.